Među njegovim hartijama još se nalazilo nekoliko knjiga, brižljivo odabranih i složenih u fascikle: pesme, dnevnici, beleške. Iz svih je tih rukopisa izbacio sve što bi ga moglo kompromitovati u očima potomstva. Svaki lični trag, svaku privatnu činjenicu, kako bi ostao u očima potomstva što više apstrakcija, što više pisac, a što manje čovek od krvi i mesa. Bilo je u tom njegovom gestu nečeg gorkog i pravičnog: on i jeste proživeo ceo svoj vek u svetu fikcije, u svetu platonskih ideala, a svaki izlet u život bio mu je samo muka i nevolja, nesnalaženje i dosada. Svaka ga je životna odluka, ona izvan sveta čistih ideja, izvan tišine i samoće, samo ranjavala, svaki mu je potez bio promašaj, svaki susret s ljudima poraz, svaki uspeh nova nevolja; kao što je izbacio iz njih i tuđa imena, svu tu efemernost koja može samo da okalja njegovo ime. – Danilo Kiš

Andrićev jedinstveni dnevnik insomnije bilježi što se sve zbiva u čovjeku u gluhim noćnim satima kada san ne dolazi na oči. Nesanica je prikazana kao posebno psihološko stanje koje se razlikuje i od spavanja i od snivanja i od potpune budnosti. Ono je „negde na polovini puta između sveta živih i sveta pokojnika, oba podjednako blizu i daleko“. Patnički subjekt opisuje sebe kako leži u postelji kao mrtvac, ali mrtvac čiji bolovi nisu prestali“. Jasno vidimo izmučena čovjeka sklupčana u tami kako čeka jutro potpuno obezglavljen jer ne zna kojem svijetu u stvari pripada: „Ne živi više, nije još mrtav“. U tim trenutcima Andrićev ispovjedni subjekt posve je ogoljen u svojoj bespomoćnosti, napuštenosti i jadu: nesanica zaustavlja sve duhovne snage, pojačava osjećaj samoće i svodi čovjeka na „mučeno, golo i gladno telo, koga sećanje vara, kome sadašnjost sve uskraćuje i budućnost ništa ne obećava“. Ali, kao što spavanje ima svoje snove, tako i nesanica ima svoje vizije: „I u svaki sekunda može da stane beskrajan niz slika.“ – Krešimir Nemec

O AUTORU: